Bećar - crtice iz gornjeg Srijema

Išarani pršnjak pokriva mu široke grudi, a okrugla ogledalca treptala iz šarenih kožica. Na oči bi natukao svoj crni šešir, ispod uzanog oboda krijesila se dva crna oka duboka kao tamni pono­ri. Tanak i mekan brk pružio se nad usnama. Zdravo rumenilo oblilo mu jedre obraze, a kršan stas upotpunio je njegovu ljepotu. »Štrikano ćurakle« (kaput) tamno plave boje, sa širokom šarom bacio je na rame, ogrlicu od košulje otkopčao, snažne i koštunjave ruke prekrstio na prsima. U kućaru je gorila svjetiljka. Ispod očnih kapaka upiljio je ravnodušan pogled na ženu. Bili su sami. Napolju u tamnoj noći, orila se pjesma i vabila ga u bećarluk.

Žena je gledala u stranu. Bojala se njegovog pogleda. Naslonjena na postelju, teško je disala, kao da će briznuti u plač.

- Nadi! Pa zar me svaku noć moraš osta­vit?! …O... da znam tu kučku, kojoj ideš, kosu bi joj počupa! Ni godina nije, kako si me uzeo, a već par nedjelja... tumaraš noću po zlu (ko da si momak!)... Sutra ću reći sve mami! Ne more se vako dalje durat! govorila žena bojažljivo i isprekidano.

- Kuš! drekne on, a iz očiju mu šikne munja.

- Rašta anj?! osovi se ona.

- Šta?... Šta... Ni riči neću da pisneš! Je­sam te ja naćero! Anj?... Znala si. kaki sam, kaki je Mata Doninkov, zna cilo selo! Ako ti nije pravo, a ti skupi svoje tralje, pa marš … kud te oči vode!... Ne će meni valjda žena zapovidat?! krv mu zapalila obraze još više, rukama je ma­hao po zraku.

- Zar tako? ... Ja... ja... dalje nije mo­gla, plač joj je ugušio riječi.

- Ne cmrlji! Dok sam te voljio, bila si mi draga, a sad... e... prođe i to! Nisam ja kriv!

- Kako? Pako je onda?! promucala je ona.

- E... tako je to...svagdi! Cilog vika ništne traje!... Znam ja... i ti mene ne voliš više!

Malo je premišljala. Čvrsto ga pogleda u oči.

- Da te nisam voljela, ne bi ni pošla za tebe!

- Ne budali! Voljela si me, jer sam iz bogate »familije«.

- Mato!? vikne žena, a nešto ju stegne u grlu.

- Da!

- Nevolja me spopala, ako...

- Kuš!

Mate je dohvatio ćulu i izgubio se u tamnoj noći. Žena je jecala, osluškivala za njim. Iz napolja dopirala je do nje samo otegnuta tugaljiva pjesma:

Samo mlada ti si puna lada

Srce moje još punije jada!

Šuma će se isoditi lada

Moje srce jada za nikada!

Anka, Matina žena, patila je mnogo. Ona ga je volila žarkom ljubavi, bio joj je prvi i jedini mo­mak, ali je on nije razumio. Ponosio se, što ga voli mlado djevojče, njega starog »bećara! Mislio je, da je to samo zato, radi »bećarluka«, a zbog toga mnogo ženske vole muškarce. I on je nju »možda« volio, onako, kako većina njemu slični voli, no ni sam nije bio na čisto sa svojim osjeća­jima. Uzeli se i razočarali brzo. Mato je imao mla­đeg brata, momka, a otac im bio još snažan čo­vjek. Rano je Mato pošao »u selo«, mazili ga, uzjogunio se probećario. Varao cure, tukao se no­ću s momcima, dolazio često krvave glave. Obra­dovali se roditelji, kad je rekao, da će se ženiti. Mata se nije ni poslije ženidbe smirio. Ne zabo­ravlja se tako lako momačko doba. a »sremska« krv, vruća je, pa pali i raspaljuje vatrenu strast. U noćnoj tišini, prekidanoj raskalašenom pjesmom, kad djevojke osluškuju u kućarima, da lje »dika« među pjevačima, kad obijesno »krisne« bećarina Mato, odgovori mu jeka iz drugog šora razbija­jući, se po mračnim šljivicima. Tada, čini mu se, cio svijet je njegov, a luda ga želja spopadne, da ljubi, grli svojim snažnim rukama vitko djevojačko tijelo, da dočeka plavu zoru na bujnim grudima u malom kućaru, izmučen i slomljen od ljubavi i besanice.

Uzdisao je za momačkom slobodom, za lije­pim noćima, ne pojimajući, zašto mu je uskraće­na?! Odlazio je svaku večer. Među momcima, za­grljen s njima tumarao noću, pjevao, tukao se a neki mu i prijetili. U selu se sve brzo dozna. Po­čeli govoriti, kako Mata Doninkov svaku noć ostavlja ženu, i da se spleo sa nekom »flandrom«!

Šorom se orio bećarac.

Noć je protkana blijedom mjesečinom. Iz »krive matice« lagani povjetarac donosi glasove srijemskog kola. Oštar žvižduk u nekom mračnom, šiji viku daje »signal«, a iz drugog šora sličan mu odgovara. Drugovi se traže, dozivaju!

Mato stoji na drumu. Gleda u crne momačke silhuete, koje mu se približavaju. Podbočen na te­šku ćulu (bez nje on nikad noću ne ide) čeka na momke. Raspoznaje im već lica.

- Kuda ćemo đeco?! pita ih on.

- A... to si ti, baća Mato! Ajde s nama u kolo!

- Praz Petričine kuće! Ajde, pa da zapjeva­mo jednu! Ti znaš... naku… bećarsku!

Mata se pridruži. Snažna pjesma izvi se iz du­bine grudi.

Svi bećari žene oterali

... haj.... baj!

Moja »dama« otišla i sama

.... moja »dama« otišla i sama!

Pred Petričinom kućom čista ledina. Savilo se na njoj kolo mlađarije, »jegede« ciče, kucaju tamburice, kolo se uvija, proširuje i sužava. Momci se zagrliše, poskakuju, šaraju nogama, sikću kroz zube, a kad poskoče naprijed povuku za sobom cilu struku. Djevojke igraju mirnije, ravnomjerno se drmaju u struku, drže se za ruke, bacaju vatrene poglede na obijesne momke. Pjevali su zažarenih obraza. Veselje mladosti ocrtavalo se na licima.

Oko moje pogledalo priko

Tamo vamo, pa u tebe diko!

Oko moje pogledalo priko

Moraš znali, što ja mislim diko!

- Iju... iju... Ju! krikne iz pomrčine Mato.

Okružen momcima Mato se približavao ko­lu. Momcima iz jednog šora »zabranjeno« je noću ići u drugi. Obijesna mladež vatrene krvi, pa ne zna, kako bi si našla oduška. I djedovi im se tukli radi toga. Stari su to momački ludi običaji. Ako momak ima u drugom »kraju« djevojku, mora dobro paziti, da ga ne uhvate momci iz tog kraja, jer bi ga »izubijali« na mrtvo ime. Danju su, na­ravski »prijatelji« i smije ići kud ko hoće. Srijem­ci, kad se tuku, ne žale krvi. Pucaju glave pod te­škim ćulama, psuje se »sremski«, a iz mrke noći lete »komadići« teške »cigle«. Pravi »ratovi«! Ri­jetko kada vlada mir i sloga među šorovima.

Matin glas rasuo je kolo. Momci iz »krive ma­lice« ostavili igru, a prihvatili »tucala«! Djevojke poplašene, raspršile se na sve strane.

Mata psuje i udara kog uhvati! Dvojica se već izvrnula na ledinu, a par ih uteklo u obližnji šljivik. Osokoljeni Matini drugovi napadaju sve žešće, - protivnici uzmiču!

Na drumu svjetlucaju bajoneti.

-          Žandari!! krkne netko.

Tko može, taj bježi! Preko plotova, sječa i šljivika bježe Mato i drugovi u svoj šor. Jednom, onako zamoren od bježanja, stane, pa krisne iz sve snage žandarima uz inat!

Skupilo ih se opet nekoliko na raskršću. Ponoć je otkucala! Kuda će sad? Nigdje ni žive duše. Mjesec je plovio nebom.

- E... đeco, »duka« im, izubijali smo ih ljud­ski. Serežani sigurno nas »tukaju«! Ivu Dukanova »ubio« sam bogovskl! Izvrnuo se na ledinu, pa sa­mo stenje! Ošinuo sam još nekog »tucalom«, a ono uromrlo u meso! Nego... da se mi negdje skloni­mo, dok serežani ne prođu? Anj? - šaptao ie Mato.

Franjo B.Babić HRVATSKI LIST br.99. 1928. godina iz arhive HEMEROTEKE MSO priredio STARI ŠOKAC