Kraj kazana - crtice iz gornjeg Srijema

Osvanulo maglovito i oblačno jutro. Baš pravo jesensko. Gusta i fina magla pala po malom šoru, mutna kao mutno staklo. Tmuran i žalostan izgled poprimiše kuće vlažnih krovova. Jedva se naziru obližnji šljivici i niži dio crkvenog tornja, pa i sam drum, po kojem stoje lokve prljave vode, gubi se u gustoj magli. Tišina je kao u svako po­spano jesensko jutro, tek kadkad prekine ju kukurik gizdavog pjetla i odziv redom njegovih drugova iz komšiluka. što dalje sve slabiji i sla­biji. Sad opet muklo rukne rog čordaša, sad pra­sne pucanj svinjarskog biča il’ zatutnji pod konj­skim nogama »pomost« u kojoj obližnjoj staji, popraćen gromkom psovkom. Selo je budno. Na »drvetonima« čuje se lupa, nad »odžacimac vije se dim. Kraj plota eno, uz nisku kućicu, pripovjedaju već dvije žene podbočivši jake kukove. Drhture pod zaogrnutim »rekljama«. A i jeste baš hladno, nema šale!

E, Franco — reče jedna od one dvije — ne velji se bajdave: »Kad prođe Lovrenac, pripeci ’vatre koljenac« . . . Bivalo je godina, pa u ‘vo vrime lipo, al’ — ritko!

Kad počnu padati one duge nesnosne kiše (u vrijeme kad su od najmanje koristi) zahladni i krasnih dana, punih sunca, nema više. Dan se budi u magli, nebo je sumorno i plačljivo, a noćca se iz dana u dan sve brže i ranije spušta. Glavni su poslovi: trganje kukuruza, sijanje žita i pe­čenje rakije, a kad se i drva spreme zima se bez­brižno čeka.

Tuna Brocanov, kojeg u selu zovu »Tunjak«, čim je izašao iz kapice odmah spazi one dvije žene, pa im dovikne:

O že — neee! Kaki je to »zdogovor«!? — Tunjak je volio da bocka. — Uranivša prave »sa­bor« u malice! Krs’ im nji‘ov! .... Ta jezik vam nikad ne opočiva!

Araj se! — uz prkos će Franca. — Tebe to ništa ne košta! Ne mišaj se u ženske poslove!

Šta veljiš? — upita Tunjak, kao da nije čuo.

Ni pop ne pridići dva doba! Sutra je za gluve misa.

E pa lipo!. . . ‘Ko bi sa ženama mog’o na kraj izać’! (Treb‘o bi jezik lakat dugačak!)

... A..aa. baš je 'ladno! — Tunjak protare ru­kom nos, koji se već malo »zarumenio«, glasno se nakašlje i pogleda preko druma i male ledine (na kojoj skoro svako proljeće stoji voda) u kuću svog parošnjaka (vršnjaka), druga Lovre Zubanova. Nije bilo jutra da se njih dvojica nisu dovikivali, onako preko ledine, dobacujući jedan drugom svašta. Oba bijahu šaljivci, u pedesetim godina­ma, a i rakiju su podjednako volili. Za Tunjaka se govorilo: »da turesa od kazana do kazana.« Ipak, nije on bio pijanac — rasipnik, već od onih, koji ništa ni ne napreduju, a takvih ima najviše. U Lovrinoj avliji cjepala se drva. Tunjak je gledao preko, a zbog magli nije opazio svog druga.

Oj, druže Lovra! Je s’ ‘ mogo uranit! — poviče Tunjak.

Ee..e! Oder ’vamo! Baš te nješta tre­bam!— odzovne se Lovra.              

Evo ga ja! — Tunjak pohita preko »gati« (niski nasip, služi za prijelaz), a kad uniđe u Lovrinu avliju opazi svog druga kraj veće gomile iscjepanih drva, na drvetonu.

Faljen Bog, druže!

Uvik amen! — odgovori Lovra, te odloži sjekiru i podvikne ženu: — Anka, de donesi ’naj sajtlik (obična bočica) iz komore!... Jučer sam ti ja, druže Tuna, ispek’o mrva »mučenice«. Ni’ bog-zna šta, al se more potrošit’! Bolja je već ‘na u »bircauzu«!

A ge si ti to peko? — upita Tuna.

Na »stanu«, brajkoša! Uredio čo’j’k, samo što more bit’! U to eto i strane Anke sa sajtlikom, podigne ga i nazdravi:

Zdravi bili!

U dobroj ruke! — odgovori joj Tuna, a ona prva povuče, pa pruži gostu. Pogledavši bli­jedu tekućinu u sajtliku potegne i Tunjak.

Baš valja! .... A kol’ko si ti to druže Lovra navat’o!? .... Boga mi n’ loša!

A, pa valjada ima akovče! . . . Danas ću ja dovuć’ ’ovamo kazan, pa iseć i ono drugo! Ni’ ’asna čekat’! . . . Zato i cipam ta drva! …

Ti Tuna, ko moj dobar čo‘j‘k, drug i komšija...  moraš doć’ prombat ’ne »friške«! .....

A ti Lovra, pazi danas, nemoj se oljoskat i ko majka, jer ću ti ja o’ma pokas’t’ od kud‘ vjetar puše! Ni‘ ni meni ma (moja) majka jezik isprela!— prekine čiča Lovru žena bujicom riječi.

Nije se on iznenadio od te riječitosti svoje »bake«, kako ju je »od mila« zvao još i u mlađim danima.

Ti se »bakice« ne brini, bit’ ću trizan!...

A je l’  . brajkoša, što moja baba zna rit, k’o kak’i gospodin sa velikim škulama; kak’i pristojnik iliti gospodin parok! .... De, zdravi bili! Pi’ druži.... Ni’ za novce! .....

E, pa ’de (hajde), kad me ćeraš!... Znaš dobro druže, da ja nisam od ’ni’, što ... ne mogu!

. . . ’Vi dana, kad’ ja budem pek‘o, ti ‘š bit’ kod kazana! Jesi l’ ti čuo mene? To je tako i o tom više ne treba divana! — Tunjak se već malo »ugrijao«. Sajtlik je bio prazan.

Što se mora ni’ ni teško! — reče Lovra.

A! . . . »Teško« se na koli vozi! — doda šaljivac Tuna. Znao je on svakoj doskočit’! — Rašta ne bi pili, kad moremo? Nismo valjda kokoš sisali! .... Ta šta vridi »šparovat’« (štedili), ne će ni’ko na ’ni svit ponit’! ....

Tako je! ... ’De bakice izvadi još jedan sajtlik! ... Ti znaš bako, da tebe tvoj đedak volji! — šalio se Lovra.

Nevoljo sida! Donit ću, al’ ’de radi!....

Ta ima vr'mena, ni nam krava na nogu stala!... Sad bar nije sila žurit'!

Još će te vi i zapjevat’! — ujedljivo će strma Anka, kada je donela sajtlik „friške“. Znala je ona svog »đedaka« i druga mu Tunjaka. A zar su drugi bolji? Gđe se rakija peče u grlo teče, kao da se grabi iz »bunara«! Nego, sreća, čiča Lovro se napije dobričina je, da mu para nema. Ni Tunjak ni’ »rđav u piću«, samo bi mu kadnokašto (kadkad) trbo »ćilit« (lokot) na labrnjama (usnama). Lako meni s mojim! Odvučem ga u sobu, skinem s njega bogažiju (odjeću), pa nek crkava, ako ’oće, . . . nedelju dana! ... Al’ eto ge mi valja i s tuđe nevolje drljat«! mislila strma Anka.

I u drugom sajtliku brzo ugledaše suho dno. Dođe i treći! Od muke je i strina Anka počela da im pomaže. Raspoloženje je raslo, a »rumenilo« Tunjakovog nosa proširilo se i na upale obraze. (Premda je jutarnje studen znatno popustila!) Ide vrijeme!

Slabo jesensko sunce škiljilo je kroz maglu. Dizalo se otkrivajući oku vidik do na kraj malice (ulice) i niz kuća preko čijih su krovova ovđe, onđe, škripeći izvirivale kimalice (gornji dio prostog bunara). Po zelenoj ledini bjelila se jata gusaka.

Napokon sjeti se Tunjak, da bi već vrijeme bilo za odlazak.

Idem ti ja druže, . . . mrva doma prigledat' i »froštuka« (doručak) potražit’! ... Ne zamjerite što ....

Nema zamirke! — odgovori strna Anka.

E, ’ajde! Sretno poš’o! . . . Al’ pazi: potlje (poslje) po dana da si vod (ovdje)! Nisi mi čo’j’k, ako ne dođeš!

Nesigurnim korakom ode Tunjak preko gati, k svojoj kući — pjevajući:

Oj rakijo, ge bi te dobio

Tri bi dana za tebe kosio!

Posije podne, za čudo, bijaše vedro nebo, plavo i čisto, kudgod pogled padne. Sunce rasko­šno sipa svoje sjajne zrake, ali bijede, mlake, skoro bez topline. U Lovrinoj avliji žamor. Na sredini je velik kazan, sija mu se bakreni dio. Grabi se kom, nose se drva. Rakija sporo curi i kaplje iz uske cijevi. Oko kazana skupilo se ljudi, puše, divane i po malo piju, onako »na stojeć«. Tu su i zvani i nezvani, a čiča Lovro nije škrti nit’ mu je žao. Kad se jedan sajtlik isprazni, on zovne svoju »babu«, da »friške« donese! I Tunjak je tu. »Morao« je doći, jer ne će svom dragu da se zamjeri. Njegov se glas, najviše čuje.

E pa ’ajde, da vam pripovidam. . . . kad 'oćete! — veli Tunajk. — Kod kazana moreš: pit’, pjevat’, pripovidat’ i . . . batina dobit’ (ne d'o Bog!)… Sad sam se baš sjetio jedne lipe pripovitke!.....Bio u njekom selu momak, koji se jako voljio faljit. Im’o i đevojku. Kadgod bilo kolo, a on uvjek zapjeva:

Alaj mi se podrigiva

»Ringlaš« — paprikaš

Pečena kokoška!!

Njegova đevojka ne bude lina, već ode, jedne ‘ večeri, pod momkov »pendžer«, da vidi da li zbiljam njen momak tako lipo živi! Taman je on ve­čero; ona vid’la  što je ćela, pa se vrne doma. (Na­ravno, nit’ je on io (jeo) kokoške nit’ paprikaše!) »Štundirala« je ona, kako će ga »namajstorit«! Sutra na veče’ u kolu, kad je on po svom običaju otpjevao svoju: »Alaj mi se podrigiva«!... ona mu ’vako zapjeva:

Bila sam — vidila sam

Ču-haj! — Umakaj!

Mamaljuge u — olaj!!

Ona bo je vid’la kako on večera: umače mamaljuge (žganjce) u olaj mjesto u mast! Eto to vam je ta pripovitka!

Tunjak završi, a ljudi u smjeh. I strina se Anka savijala od smjeha brišući zapregom suze. »Idi vraže, ge si samo to čuo, ... da mi je znat’!« mrmljala ona.

Prvi se prenuo čiča Lovra. Podigne sajtlik nazdravljajući — Zdravi biti! … ’De Tuna,… pa ’š bolje znat’!!

Franjo B.Babić HRVATSKI LIST listopad 1928. godine iz arhive HEMEROTEKE MSO priredio STARI ŠOKAC