Sjećanje na davne šokačke Badnjake

Samo da vam je bilo vidjeti današnje jutro! Nebo je bilo vedro kao djetinje oko. Zrak se plavio. Ah. ah, što se sve promijenilo od sinoć. Vjerujte mi, oranja su bila prepletena finom svilicom babljeg ljeta. Jutarnje je sunce osvijetlilo bijelo i plavo jutro. Bilo je tako tiho, svečano i radosno — a zamirisalo je snijegom. Izblije­djele slike iz djetinjstva ganule se iz zaborava. Za nečim toplim, dragim, davno prošlim, čeznu­la je duša.

Predvečer mi iznenada pade napamet baka Kaja. Dugo je nisam vidjela. Čitavo ljeto. Tre­balo bi k njoj skočiti, jer baka Kaja — no, već vidjet ćete!

 

Kad je sunce klizilo zapada, pošla sam k njoj. Našla sam je u kuhinji. U kuhinji je miri­salo na žutu, pečenu bundevu i na kudjelju. Ba­ka je Kaja skinula očale, i nasmijala se, kad me je opazila. »Uvijek faljen!« odgovorila je na moj pozdrav, i zapitala me za zdravlje svih ukućana. Ponudila me pečenom bundevom, a kad sam sjela do nje na tronožak, a ona opet prihvatila prelju, rekla je:

»’Ajđ’ da znam zašto si došla!«

»Da vas vidim, baka Kajo.«

»I za ništ drugo?«

»I za ono drugo!«

»Da ti pripovidam?«

»Da mi pripovijedate.«

»Ju, curo, pa odakle već da smišljam? Znaš li da sam ostarila i na pola izlapila.«

»Ništa zato. Samo vi pričajte.«

»Baš si ko dite. Zaintačiš jedno te jedno. Šta će ti? Bilo prošlo.«

»Ne smeta. Samo vi pripovijedajte.«

»A od čega? Kad si već napala.«

»Pripovijedajte, baka Kajo, kako je bilo na Badnjak kad ste bili mlađi.«

»Na Božić? Lipo. A kako? Čekaj, da se malo sitim.«

Neko je vrijeme šutke prela. I mačak je po­red ognjišta zadovoljno preo. Tada je — ja ne znam zašto — na takla očale, i stala se sjećati: »Nije to bilo nekad ko sada. Za Božić se tribalo priredit. I dušom i tilom. Čitav smo Advent osićali: Božić dolazi. Postili smo sridom, petkom i subotom. U te se dane niko nije smio okusiti masti, a kamoli slanine ili kobasica.

Tuci bundevsko sime, pa prosij kroz sito i zasimeni rasol, kupus ili gra. Moram se i nasmijat kada se sitim na sve! Moj Ivo — a bili smo se tek uzeli te godine — vratio se gladan s njive. Bože! Mlađ je onda bio i snažan. Mati — moja svekrva — pokoj joj duši, iznila pridnjega zasimenitog kupusa. Nije on volio ni mastan kupus, pa neće da jide. On bi slanine, a ne smije… Izjutra smo ranili i žurili na zornice. Iz sva­ke kuće di je bilo mlađeg svita čulo se danju pivanje:

Poslan bi Arkanđeo svet

Od Boga u grad Nazaret.

Tako je iz dana u dan sve bliže dolazio Bad­njak. Pravo je već počeo dan prije Badnjaka, u onaj dan što su ga naši stari prozvali kokošji badnjak. Izjutra, prije svanuća, dica se žurila iz  kuće u kuću. Grunu oni tako u kujnu, čučnu za vrata i viću: ’Ko-ko-da, Ko-ko-da, snila jaje ko­lik’ ja’, a mi ih darivamo jabukama, šljivama i orasima, kad ih ima, a bilo je, viruj, uvik i u svakoj kući. To je da kokoši dobro nose. Taj dan smo hranili živad devet puta, i to u obruču, da ne biže daleko od kuće, i ne idu u tuđe. Nijedan čovik ne bi sikire pozajmio kome na kokošji badnjak. Virovalo se da se sikire iznešene tog dana iz kuće rado kvare.

Na Badnjak su žene ispekle izjutra krumpiraču — bundevu, i svatko je od ukućana morao nju okusiti, da se ne ošuga. A onda se do večeri nije jilo ništa. Ko je bio baš jako gladan, otki­nuo bi po malo badnje lepinje, da lakše večer dočeka. Badnjih se lepinja peklo tri-četiri, i go­vedaru, i svinjaru, i ovčaru, i pčelaru. Na Bad­njak ujutro pravile su se i božićne sviće. Pravio ih je gazda kuće. Kod nas je to bio naš svekar. Sidne ti on prid siniju na tronogu, a prid njim na siniji pečena krumpirača, sajtlik rakije i oka vina. U vrelu vodu spusti vosak da se otopi, pa ga onda lipi na uvrnuto povismo. Tri je sviće pravilo, u čast Svetog Trojstva. A dok on pravi sviće, mi svi od reda gucnemo, koji vina, koji rakije. Kažu da se time čuva od grlobolje.

Večeru smo skuhali rano, i unijeli pod naćve u zapećak. A bilo je za večeru svega — što se kaže: ko na Badnjak. Suve ribe, rasola, slatka sira, međa, šljiva, orašaka...

Netko od mlađih, koji je bio na stanu u taj dan, ponio bi granu Ijeske kući i zatako je za gredu u pročelju sobe. Na tu Ijesku svezao bi gazda kuće dogotovljene sviće. Na tu gredu u pročelju kuće prilipio bi gazda kuće svakog Bad­njaka križić od voska. Tako su se brojale godine naših temelja.

Čim bi se prvi mračak hvatao, svi smo gle­dali da posao svršimo po avliji i štali, i da uđe­mo u kuću, pa da čekamo Badnjak. Kada je zazvonilo šest sati, i oglasilo Badnjak, gazda bi donio pred kuću slame u ’amovima’. Sićam se, ko da je danas bilo. Svekar spusti ’amove išču­pa malo slame i oda oko ognjišta moleći se Bogu tiho, u sebi. Onda unese svu slamu i čestita nam Božić: 'Faljen Isus i Marija! Čestitam vam Bog, Božić i Isusovo porođenje, da budete živi i zdra­vi.' A mi svi odvraćamo: 'Uvijek faljen! Živ i zdrav bio dugo godina.« Svi mlađi bi skočili i razbacali slamu po kući.

Dica — da ih ima — a bilo ih je Boga fala u svakoj kući, kupili su klas iz slame i zapalili ga usred sobe, a gazda kuće bi odrizo sviću s ljeske, i zapalio je na gorućim klasovima. Kada gazda goruću sviću utakne u čašu sa žitom, mi mu mla­di ljubimo ruku. Prije večere ljubimo se i mi mlađi međusobno, al’ u lice. Od badnjih zvona do polnoćke nitko ne smije izaći iz kuće, ni u komoricu, ni u štalu — da ne bi lopovi u kuću do drugog Badnjaka. Zato smo i odiću za polnoćku još po danu u sobu donili, i poredali po kreveti­ma, jer na Badnjak ne smije ništa u kući visiti. Znas, to je da ne vise pod godinom kože — da ne crka marva. Na Božić se nije smilo ništa iz kuće pozajmiti, da se ne dovede u kuću „Nesilo“ i da iz kuće koješta ne pofali. Kada sidnemo za večeru — a lipo ti je. Bože dragi, bilo — gori svića, zeleni se božično žito po tanjuru, što smo ga o svetoj Luciji posijali, i svaki dan po malo zahvali, mirišu kuvane suve šljive, ošap i bo­žična slama, pa svi budemo veseli, svi pripovi­jedaju, svi su te večeri nekako bolji nego u obične dane. Poslije prvog jela svekar bi ugasio sviću, a mi svi pazi kuda će dim. Jer na koga dim pođe, umrit će dogodine. Posli večere pivamo, razgovaramo i čekamo polnoćku. S prvim zvonom stanemo se spremat u crkvu. Oživi selo u noći, čuje se pucanje, pivanje, žamor — ko u po dana. A u crkvi miline ti neviđane! Treperi crkva od svića, miriše na tamjan, pa kad župnik zapiva 'Gloria', cure radosno zapivaju 'Oj pasti­ri’. momci zaružnjače — a i babe se umišaju, kao da su zaboravile da su ostarile, tako ti bude oko srca da bi najvolila zaplakati od milja!«

U trijemu su se ćuli teški koraci. Netko je pred vratima stresao blato s opanaka. Tad su se vrata otvorila, i unišao je čiča Iva.

»Šta sidite u mraku? Faljen Bog! A — ti si to!« okrenuo se meni, i pošao upaliti svjetiljku. Baka Kaja ga je promatrala. Cini mi se, mislila je u tom času: »E, moj Iva, i ti si se promijenio od onih davnih Badnjaka. Ostario si.«

»Jesi li svršio?« upitala ga je.

»Jesam, fala Bogu, i u štali i u avliji. Ozebo sam. Ded se malo pomakni s preljom da mogu bliže vatri.«

»A onda, baka Kajo?« upitala sam ja.

»Što pripovidate?« upitao je čiča Iva.

»Kako je negda bilo u šokačkim kućama na Badnjak«, rekla je baka Kaja.

Čiča Iva je pogladio brkove i nasmiješio se, a baka Kaja je nastavila:

»Upravo smo došli do 'zetova'. Hajde, pripovidaj ti kako je to bilo.«

Čiča Ivi su bila druga sjećanja, zapalio je lu­licu, povukao dva-tri puta, i nastavio gdje je baka Kaja stala. Kimnuo je nekoliko puta gla­vom, i pogledao mene.

»Zetovi — eh, da, zetovi. Znaš, poslije polnoćke bio je običaj da zetovi pođu starčevoj kući. Obično je iz svake kuće bilo više cura izudano, pa je u svaku kuću i po nekoliko zetova pošlo. Čim bi zetovi ušli u starčevu kuću, skočili bi do ognjišta i lupuli žaračima po žaru da su iskre vrcale, i pusto su i veselo kazivali svoje želje: „Kao što ove iskre vrcaju, tako: žrijebilo vam se, telilo vam se, prasilo vam se, leglo vam se.“ Mladi smo bili, obijesni, pa još svašta nadokalamimo našim željama. Svi bi se onda smijali, a starac bi zetove častio svu noć, pa tek pred misu pastiricu puštao zetove kući — al’ s pu­nim torbama, što bi se već poslije podne spre­milo za zetove.«

Baka Kaja se pomladila od sjećanja. Nešto je veselo sijevalo u njezinim očima. Rekla je:

»Al da znaš šta je svega bilo u zetovskoj torbi! Kobasice u četiri struke, pečenja, kolača, a više puta i oka rakije.«

»Eto, tako smo dočikali Božić nekad. Lipo je bilo«, rekla je baka Kaja.

»Lijepo«, potvrdila sam ja.

»Samo je svega toga nestalo. Tko bi sada postio čitav Advent? Neće mladi. A da ti pravo kažem, snaji nije pravo da slamu unašamo. Ka­že: prašina je guši, pa tako — popustili smo — mira radi«, rekla je baka Kaja.

»Otkako je otac umro, nema tko da pravi sviće, na ljesku se niko i ne siti, i tako se po­lako na sve stare običaje zaboravlja«, rekao je čiča Iva.

»Šteta!« rekla sam ja.

»Šteta!« potvrdio je čiča Iva, »al šta ćemo? Druga su vrimena.«

»Hvala vam za pripovijetku. Kasno je. Mo­ram kući.«

Baka Kaja me je dopratila fenjerom do ka­pije ...

Na sokaku je bilo mračno. Bilo je i hladilo. Zvijezde su treperile na nebu. Išla sam polako kuću. Oh, mirisalo je, mirisalo na Božić. Mislila sam na Badnju noć...

Mara Švel, pripremo STARI ŠOKAC, preuzeto od Ivica Ćosić Bukvin