Pokladna priča did Vinka Vujnovića

I did' Vinko Vujnović (rođen 5. I 1896. g.) oživljava svoja sjećanja... »Poklade su, u selu je veselje i raspoloženje, te puno iščekivanja ’očel bušari banit u avliju, pa da ih ukućani dočekaju i pogoste. Pokladni je utorak poslije podne... Nitko ne radi, mladež polazi na igranku, a i sta­riji odlaze na »čašicu razgovora« ... Poklade su, pa se dozvoljava gucnuti i koje »čokanjče« više... Navečer se vraćaju kući veseli, pa otuda i pjesma sa slavonskih sokaka: 

»Idem kući i posrćem

Sa rukama blato zgrćem ...

Otvori mi ženo vrata

Pune su mi šake blata ...«

 

Žena bi ga dočekala:

»Đe si vraže, stigle te straže.

Otkad te nema, već mi se drema ...«

A didak bi doskočio:

»Što nisi legla, već si ozebla.

Što čekaš mene, kad nije vreme.

Šuti ženo, ništ’ se ne ljuti...«

No i baka bi mu ubrzo našla odgovor:

»Neću da šutim, dok ne požutim.

U grob ću živa, jer nisam kriva...«

A didak uporan:

»Mani se ženo, ništ’ ne divani...«

Baka mu ne da da dođe do riječi:

»Neću da manem, jer dobro znadem

Tvoje igranje i lumpovanje ...

Zar nisam vjerna ja tvoja žena?

Neću da radim, da tebe 'ranim.

Jer tako mi zdravlja moga

Ja ću sebi naći drugoga

Nisam došla tebi ratit

Već sam došla gospodarit …»

 

Didak, kako bi je umirio, odgovara baki:

»Ženo ne ljuti se.

U glavi ti crv

Ja ću poslat po svog bricu

Da ti pusti krv.

Evo tebi puna flaša

Pomirba će biti naša.

Pa povuci, pa potegni

Bit će tebi k'o i meni...

Pa ti znađeš, ljudi đe su...

 

— Šuti ženo, poklade su...«

 

U selu Kešincima bio je običaj, da su na Poklade išli u bušare i tzv. »Vukovi« ... Kroz selo se prolamao glas: idu vukovi! Ljudi im se ukla­njaju s puta, jer prvi vuk ima u rukama dugački tanki ljeskov prut i jao si ga onom koga dohvati ... Maskirani vukovi hvatali su se jedan za drugim muškarcima za kajiš, a ženama za tkanice. Bilo bi ih dvadesetak. Kad prvi vuk koji predvodi ostale zavije »kurjačim« glasom, pa prutom ošine ostale po repu, polaze od kuće do kuće i zaustavljaju se na avlijskim vra­tima. Predvodnik bi natraške natjerao sve vukove u avliju (dvorište) a ako bi se u toj kući našla nova mlada, ona bi morala s njima u povorku »bez prigovora« dalje kroz selo. U svakoj kući bi ih domaćin počastio ... To je stari pokladni običaj koji se »tračio« u Kešincima još u prošlom stoljeću.

Momci i mlađi muževi opremali su se i u »Turke«. Jašu na ko­njima po selu, navraćaju se djevojkama pod pendžere da »kupe harač« u jelu i piću.

Na pokladni utorak se momci i djevojke po posljednji put oblače u »bušare« ... Poslije obilaska sela pleše se posljednje »Pokladno kolo« ...

 

Svi svatovi a di vam je mlada?

Ostala je do drugi’ poklada ...

Bušarice nose rukavice ...

Moja žena, gospoja pa nema...

Poklade su na izmaku diko

'Ajde da se poljubimo lipo ...

 

U jedanaest sati u noći ono prestaje... Znak zvona sa seoske crkvice nagovještava da je došla Korizma, vrijeme posta, pokore i molitve... Selo spava tihim snom, a sokakom se još samo jedna pjesma može čuti iz dje,vojačkih usta:

 

Avoj jade, prođoše poklade ...

 

I’nako mi nestalo pomade !...

 

Pripremio STARI ŠOKAC

 

Julije Njikoš - SLAVONIJO ZEMLJO PLEMENITA - Narodni običaji, pjesme, kola i poskočice IZDANJE: Matica Hrvatska Osijek 1970.