Teta Majda iz Nuštra

Puno toga na području Slavonije o tradicijskom životu i kulturi nije zabilježeno u knjigama. Oko nas ima puno starijih i zanimljivih osoba od kojih doznajemo o tome kako se nekada živjelo, radilo, stvaralo, kako su se ljudi međusobno družili i zabavljali. Zato na sreću, postojale su i postoje one „žive, nenapisane knjige”, koje samo treba potražiti i pronaći.

Jedna od takvih neiscrpnih knjiga bila je i Marija Pokršćanski iz Nuštra. Rođena je 1914.g., a umrla početkom 1994.g. u osamdesetoj godini života.U selu su je poznavali kao Tetu Majdu. U krugu svoje obitelji doživjela je sretnu starost, usprkos ratnim nedaćama tijekom Domovinskog rata.

 

Razgovor je voden uoči blagdana Duhova i nuštarskog crkvenog goda. Tako je i tema razgovora bila:  

Duhovi i kirbaj nekada u Nuštru, oko 1930.g.,  kada je teta Majda bila djevojka. Što su za tadašnje Nuštarce značili Duhovi i kako su obilježavani? Teta Majda je pričala:

Duhovi su za nas oduvijek bili veliki blagdan. Još od Uskrsa spremali smo se za Duhove… Recimo, cure su se ponovile svaka, većinom u skute zlatom  svilom vezeno, onda je mama morala početi to rano, još od Uskrsa da stigne, jel bilo je drugih poslova, pa nije mogla samo vesti. Morale su se obvezno kuće okrečiti i iznutra i s vanjske strane... I tako došli su Duhovi i sa velikom radošću mi smo to dočekivali. Ujutru smo očekivali goste. Dolazili su na troji, četvori kola gosti, iz okolni sela rodbina i onda kad su se gosti pokupili bio je fruštuk (doručak, a.). Večinom je za fruštuk bio paprikaš, to je bilo obavezno... Onda posle fruštuka smo se spremili svi i gosti i domaći i išli smo na misu. Obično su tri svećenika govorili misu. Posle mise smo, sva mladež, a i stariji svit koji je htio vidit mladež – išli smo na raskršće. Tamo se razvilo veliko kolo. Nije bio betonko danas što je, nego je bila prašina, debela možda dva tri prsta, a mi smo se ponovile i u cipele i u zlatom svilence i igrale smo po toj prašini, što danas se čudim otkud, al onda je bilo tako...

I onda jednu godinu, baš smo se sve ponovile u crvene svile marame i svilence: neka zlatom, neka svilom, a sladoledar je stajo iza kola sa njegovim sandukom, tako da smo mi sve obrisale ta nova skuta o njegove točkove od kolomasti... To je bila veliiika, veliika muka u selu za sve mame kako to očistiti... I očistile su, al ne znam na koji način.

Na raskršću su se odigrala dva-tri kola i svi su se onda vraćali svojim kućama na ručak. Raspremili smo se, dotle je mama servirala i počeo je ručak. Za ručak smo imali kokošiju juhu, kuvanu kokoš, jednu, dvi, kako je bilo gosti i sos od paradajza. Iza toga je došla pečenka i zelena salata. Od pića, bilo je vina i rakije - to je imala svaka kuća. Kad sam ja bila djevojčica recimo, onda nije bilo slatkiša ni torte da se peklo, ni za svatove, a di za kirbaj, nego se pekle uslatko pogače, razvlačite sa sirom, orasima, makom i ukiselo isto tako kuglof i pogača, ukiselo sa makom i sa orasima - to su bili kirbajski kolači u svakoj kući. Nije bilo torte ni slatkiša!

O tome, iz kojih su sve sela teta Majdinoj obitelji u Nuštar dolazili gosti, kada su stizali u goste iz graničarskih sela, rekla je:

Dolazili su iz Ceriđa, iz Bogdanovci, Antina, Tordinci, iz Ivankova, dolazili su iz Vinkovaca... Stari su tako rekli - zato je god, da se vidi rod! Tako je to i bilo, i ako se nismo čitavu godinu vidili, ali smo se na kirbaj sastali, u kojem selu, bilo di...

U graničarskim selima Ivankovo, Retkovci, Privlaka... kod nji je bio običaj da idu na kirbaj, uoči kirbaja, dok kod nas nije bio taj običaj, ali oni su držali svoje i svedno dolazili nama uoči kirbaja. Oni su sutradan posle ručka, popodne - odlazili kući, dok Paoraši, to su sela Ceriđ, Bogdanovci, Tordinci, Nuštar - kod nas je bio običaj da kirbaj počme na dan kirbaja, a ne uoči, ali su paoraši u gostima ostajali i sutradan.

Nakon svečanog i obilnog kirbajskog ručka o tome kako su se družili gosti i domaćini, teta Majda je ispričala:

Mladež se razišla, komšije su se sastali na ulici do jedno tri-četiri sata posle podne, bilo je možda i strani momaka ili djevojaka, a stariji svit, pogotovu koji su rođeni, oni su jedva dočekali da se mogu sastat pa su pričali do pridveče. Mi mladi smo se kasnije spremili i išli smo na vašar. Bilo je puno šatri, bilo je i ringšpili... svega je bilo. Onda su se sastali momak i divojka i išli su pod šatre.

Momak je kupovo curi šipke i bombone - to je bio običaj taki. Kod nas nije bio običaj dasvekrve nešto kupuju budućim snahama. Kad je došo mrak, cure su se opet raspremile pa drugo obukle. Onda je bilo veče, isto svirka i kolo bilo je jednako, a koji su htjeli, otišli su malo u mrak, momak i divojka jel... I tako eto sastali se, ima koji su se upoznali taj puta, a ima koji su već bili momak i divojka od prije iz sela možda, ili iz susjednog... onda su tako malo ošli u mrak...(smijeh…, a.), pa malo kod ringšpila, pa tako eto...

Evo što je rečeno o zanimljivim događanjima među mladima u vrijeme kirbaja:

Bilo je! Baš mi je ostalo u sjećanju, bila sam 17 godina, bio je jedan momak iz Rokovaca i počeo je oko mene, ja sam se valjda njemu dopala... Častio nas je sasladoledom mene i  moju dragu. U ono vrime ni se to jilo sladoleda toliko, jel, a tadpružila se prilika, eto, a ja jidi... Pojila sam ja možda i 6-7 sladoleda, šta ja znam,momak je plaćo... a kad treći dan Duhova, morala sam ići kopat ripu. Ositila samjoš kod kuće da je meni zlo, a nisam smila reći, ajd sila u kola pa ajd na njivu.Kad sam počela kopat, ja nemogu - meni zlo, a nato mama kaže - da, sad ti je zlo, akad je bio kirbaj, onda ti nije bilo zlo, a kad triba kopali sad ti je zlo! Ja sam još malodurala i kad više nisam mogla, dada me natovari na kola i odveze kući. U selu je bio doktor, onda je bila sramota da bi cura išla doktoru, pa me uveče mama odvela. Kad me doktor prigledo, on veli - upala pluća! I to je meni dao sladoled i momak! Tri nedilje sam ja bome odrapila sa tim - i eto tako prošo kirbaj!

Bilo je takvi - kojekakvi događaja dosta, samo eto - nekad tu i tamo mi padne na pamet nešto, nisam sve zapamtila, ali dosta sam zapamtila. Iz mladosti ja jako puno pamtim...

Kada je bila mlada djevojka, a i u kasnijim godinama - o tome gdje je sve odlazila na kirbaje, teta Majda je govorila:

Odlazila sam u Bogdanovce, tamo sam imala tetku. Nju sam jako volila, bila mi je tako privržena i preko kirbaja često sam znala otići k njoj. Već sam bila u god­inama, išla sam još na kirbaj. I eto išla sam u Ceriđ, u Slakovce - to je već bila daljnja rodbina, a dalje nisam išla nikuda...

Za teta Majdu kirbaj je u prošlosti puno značio. Ispričala je, u vrijeme raz­govora, što je za nju tada značio kirbaj:

Na to pitanje je jako teško odgovorili - starost! Danas nemam nikakoga interesa ne mogu ni u crkvu otići. Noge su mi otkazale, teško mi je i danas nema nikako značenje za mene kirbaj.

Gosti dolaze i ja ne mogu i ni služiti, ni ništa - tu je snaha i sin i dvi unuke, eto to… Ja sidim i promatram i tu i tamo eto s nekim progovorim koju riječ i gotovo!

Godinu dana prije ovog razgovora, 1992.g. teta Majda nije bila u Nuštru u vrijeme blagdana Duhova. Bila je prognanica u Slavonskom Brodu. Tamo imadem nećaka i kod njega sam bila 16 mjeseci. Bilo mi je jako teško! Moj nećak je svećenik i njegova crkva je posvećena Duhu Svetome i on imade kirbaj taj dan ko i mi u Nuštru. I tako da mi je bilo jako teško... Pod misom večinom sam plakala, gospode koje su bile oko mene tješile su me, za ramenahvatale… - znali su svi kako smo prošli mi u Nuštru... (u vrijeme Domovinskog rata, a.) I eto - prošlo je tužno...

Kako je bilo 1993.g. za blagdan Duhova i nuštarski kirbaj? Kako se obitelj spremala i da li je očekivala goste?:

Sprema se, kaže teta Majda. Ja ništa - ja sidim jel ne mogu ništa! Pričat mogu, to da (smijeh!). A sad nešto posebno da očekivam - ništa. Ništa! Teško je biti star – više nemaš interesa za ničega, i ako nešto progovoriš - a, ko te sluša.. i tako eto… TEŠKO JE BITI STAR!

Tako je govorila jedna od tada neiscrpnih “živih knjiga” s vinkovačkog područja - Marija Pokršćanski, teta Majda iz Nuštra. Na kraju poučnog i zanimljivog razgovora izgovorila je pjesmu “Šokac - Hrvat”, koju je sastavi­la kao prognanica 1992.g. u Slavonskom Brodu:

 

Šokica mi mila mama,

Šokac mi i baća,

Pa i ja sam Šokac - Hrvat

U široki gaća.

 

Na gaćama ekle imam

I košulju lipu

To je uvik Šokcu bilo

 Na ponos i diku.

 

Prosluk mi je sav od svile,

Šešir mi je krasan,

Ja se stime svim ponosim

Jerbot Sokac ja sam.

 

Imam čizme lakovane

I to nema svatko.

Zato velim da ni Šokac

Nije biti lako!

 

(1. emisija “Iz tradicijskog života” Hrvatskog radija - Radio postaje Vinkovci. Snimljeno u Nuštru 27. svibnja 1993.g. - emitirano 29. svibnja 1993.g.)

 

Obradio STARI ŠOKAC

mr.sc. Ljubica Gligorević - IZ TRADICIJSKOG ŽIVOTA - IZDANJE:GRADSKI MUZEJ VINKOVCI 1998. .