Ceranski običaji u vrijeme oko Božića

Kazivačice Mara i Kata Grgić iz Cerne: Običaji za vrijeme Badnjaka, Božića i svetog Stjepana.

 

 

 

Pričaju baka Mara i Kata:

„Ujutro na Badnjak se svi ustanu, čestitaje i onda baka uzme korpu ili oborak i metne kukuruza i posipa po glavi, a deca čučnu i kažu:“ Faljen Isus evo mi došli čestitat kokošji Badnjak!“ A mi kažemo:“Živi zdravi bili!“ I onda moja svekrva tela uzet kukuruza pa po njima posipa. Onda kad oni budu gotovi onda ona njima dade jabuku, orasa i novaca i onda se deca zafalu i kažu zbogom i opet odu dalje. Eto tako je to bilo na kokošiji Badnjak, al dobiju i kobasicu oko vrata ako je preći neko ili veliki venac smokava. Bio je post, doručkuje se ujutru. Pa mama je pokojna mama krompira u ljusci metala za doručak, pa pekmeza i pogaču speče. Nisu se jaja jela ni mleko. Jelo se samo posno do predveče. Onda eto predveče spremalo se kolača, pa večera, pa se ljetnica pekla, rezanci se mesili. Onda je navečer večera bila. Bilo rasolnih valjušaka, ribe, jabučine čorbe, sveću smo uređivali, žito se šišalo. Do 6 sati svi smo morali bit za sinijom nismo smeli niko bit izvana. Dotle se namirilo, znalo se kad će večera. Kad lovac pukne, drugi mu uzvrati i onda se večera. Posle molitve jedemo. Onda domaćin kuće unosi slamu u kuću, okreće se tri puta i govori: „Faljen Isus, čestitam vam Badnjaka, Adama i Evu. Živi zdravi bili!“ Gazdarica ima noge u oborku. Beli stolnjak je na siniji, ispod se metne slame. Suđe se ni pralo od Badnjaka do Nove godine. Ni mrvice se nisu bacale, stolnjak se skupi i onda se metne drugi. Nije se smela mrvica dole bacit i po njoj gazit. Kad se večera i to pospremi peklo se meso za sutra, kolači se spekli. Cure se išle češljat, žene povijat i onda se sjede na slami i čekaju ponoćku. Svi su išli na ponoćku, nema neko oće neko neće, svi išli. Kad se dođe s ponoćke onda se jede. Bilo lučevina, kobasice, rebara, krvavice. Svekar nama napeče, napravi. Ko oće oće, ko neće ide spavat. Ujutru doručak za mrak. U 6 sati svi na nogama. Jela se prževina. Onda se spremamo u crkvu. Kad dođemo iz crkve sveća se palila, molili se, ručali. Posle opet svako sebi na slamu. Prvi dan se nikad ni išlo, samo kod svoje kuće. Bilo sramota! Tek drugi dan na svetog Stjepana se išlo kod mame koja je udana. Za svetoga Stjepana išli svirači selom i svirali pod prozorom kod noga koji se Stjepan zove. I svirali, svirali sve dok se gazda ne ustane i ne pozove ih u kuću i počasti. Bilo tako isto i za svetog Ivana. Pa bilo ni  kolotaka, pa kuvani šljiva pa to je bilo svašta. Pa se pravile oblatne, pa medenjaka, pa one lepite sa pekmezim između. Pa orasa bilo. Pa se smijemo, pa veselimo Bože dragi, a sad toga više nema!“

 

 

https://lh4.googleusercontent.com/-82p55R7S7wo/UngVtc0pbKI/AAAAAAAAAiI/1DSSVvHu-KE/w654-h447-no/Bo%25C5%25BEi%25C4%2587.jpg

tekst: Anita Bubalo